Етиопско царство

Етиопско царство
የኢትዮጵያ ንጉሠ ነገሥት መንግሥተ

Mängəstä Ityop'p'ya



Географија
КонтинентАфрика
Главни градАдис Абеба
Друштво
Службени језикамхарски
Облик државеАпсолутна монархија (до 1931)
Уставна монархија
Историја
Постојање 
 — Оснивање1137
 — Укидање1974
Географске и друге карактеристике
ВалутаЕтиопски бир
Земље претходнице и наследнице
Етиопије
Претходнице:Наследнице:
Етиопија
Портал:Историја

Етиопско царство, знано и под именом Абисинија, обухватало је територију данашњих држава Етиопије и Еритреје. На врхунцу своје моћи обухватало је делове јужног Египта, источног Судана, Јемена и запад Саудијске Арабије.

То царство трајало је од 1137. године (ако се почетак рачуна од првих владара из Династије Загај) све до 1974, кад је свргнут последњи цар Хајле Селасије у војном удару.

Својевремено је словило за најстарије царство на свету, и било је једина изворна афричка политичка творевина која је одолела ударцима колонијализма у 19. веку.

Старо подручје Етиопије, заједно с Еритрејом и југоисточном обалом Судана на Црвеном мору чинило је оно што су древни Египћани звали Пунт, о чему први записи сежу до 25. века п. н. е.

Оснивање прве државе на тлу Етиопије сеже до 980. п. н. е. и време цара Менелика I.

Време Аксума[уреди]

Око 400. п. н. е., установљено је Краљевство Аксум које је контролисало обални поморски промет миродијама за Индију. Аксум је развио живе трговачке везе с Египтом и Римом.

Негде око 300. године, Краљевство Аксум прихватило је хришћанство и заузело суседно Краљевство Куш у суседном Судану. Тада се почело употребљавати први пут и име Етиопија. Аксум се проширио и на западну обалу Арапског полуострва. То је био врхунац моћи отг краљевства, када је цветала трговина с Византијом. Након што су муслимани заузели Египат, отпочела је пропаст Аксумског краљевства и бег са обала Црвеног мора на сигурнију Етиопску висораван у унутрашњости земље. Последњег Аксумског краља убила је мистериозна краљица Гудит око 960. године.[1]

Од краљице Гудит (или Јодит), почиње тзв. мрачно доба Етиопије.[1] По етиопским легендама она је владала над остацима Краљевства Аксум преко 40 година. Потом су владали њени наследници над све беднијим остацима некад моћног Аксума.[1]

Власт наследника краљице Гудит докинуо је Мара Такла Хајманот, оснивач Династије Загај 1137. године.[1] Седиште њихова царства био је град Адафа, поред Лалибеле у планинама Ласта.[2] Владари Династије Загај наставили су са хришћанским традицијама Краљевства Аксум и подигли бројне величанствене цркве попут оних у Лалибели.

Етиопско царство и околне државе око 1750. године.

Династију Загај су с власти збацили владари Соломонске династије 1270. године.[2] Они су владали Етиопијом уз мали прекид од 1270. све до 1974. године. Уз њихову владавину веже се савремена историја Етиопије и Еритреје. Они су се успешно носили са бројним нападима на своје царство које су на њих вршили Арапи и Османско царство, те остали практички изолована оаза у исламском свету.

Доба принчева[уреди]

Од 1769, па све до 1855. године, Етиопија је била у добу којег историчари зову Доба принчева (Земене Месафинт). Тај период Етиопског царства обележили су бројни међусобни сукоби још бројнијих месних моћника. Царство је сведено на град Гондар и његову непосредну околицу. То је било доба велике стагнације и осиромашења друштва у целости. То доба окончао је цар Теводрос II, за чије владавине је окончана власт месних негуша.

Од 1880. године започело је доба европске борбе за колоније по Африци и истовремени процес модернизације Етиопског царства. За Првог италијанско-абисинског рата, свет је шокирао резултат Битке код Адве из 1896. године, кад је војска цара Менелика II победила надмоћну војску Краљевине Италије и тако очувала независност Етиопије.

За време своје владавине, Менелик II је успео поновно проширити своје царство, што се отприлике подудара с границама данашње Етиопије.

Други италијански напад на Етиопију 3. октобра 1935, под заповедништвом генерала Емилија Де Бона из Еритреје означио је почетак Другог италијанско-абисинског рата. Рат је трајао седам месеци, након чега је Италија утемељила своју колонијалну творевину Италијанску источну Африку, а цар Хајле Селасије отишао је у прогонство. И поред свих резолуција и изгласаних санкција Лиге народа, Италија је остала владати Етиопијом све до краја Другог светског рата у Источној Африци (крај 1941. године).

Након рата обновљено је Етиопско царство, а 1950-их поновно враћена и Еритреја у састав царства.

Након учесталих немира у земљи једна радикална група марксистичких младих официра (Дерг) на челу с пуковником Менгисту Хајле Маријамом, извела је војни удар и свргнула последњег етиопског цара Хајле Селасија 1974. године. Тај догађај био је и званични крај Етиопског царства.

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Saheed A. Adekumobi: The History of Ethiopia, Greenwood Publishing Group. 2007. ISBN 978-0-313-32273-0. стр. 10,.
  2. 2,0 2,1 Richard Pankhurst: The Ethiopians: A History, Blackwell Publishing, (2001). стр. 45, isbn: 0-63122-493-9
Dieser Artikel basiert auf dem Artikel Етиопско царство aus der freien Enzyklopädie Wikipedia und steht unter der Doppellizenz GNU-Lizenz für freie Dokumentation und Creative Commons CC-BY-SA 3.0 Unported (Kurzfassung). In der Wikipedia ist eine Liste der Autoren verfügbar.